Devin Townsend je izuzetno versatilan muzičar, inovativan, sklon eksperimentisanju, pomalo lucidan... kanađanin. Ja ga često nazivam „Frank Zappa modernog doba“, njegovo ime stoji iza nekoliko projekata: Strapping Young Lad, The Devin Townsend band, Devin Townsend Project, Casualties of Cool, etikete Hevy Devy Records i tako dalje, a razlog za ovaj uvod je njegov novi album pod nazivom „Transcendence“.
Transcendence je sedmi po redu album „Devin Townsend Project“-a, a lično Devinov recimo dvadeset treći ili dvadeset četvrti album (ako računamo i SYL) što opet dovodi do laganog poređenja sa Zapom, mada Devin za sada još nije počeo da izdaje po tri i više albuma godišnje, ali je na dobrom putu. Da se vratim na Transendence. Album je svetlolst dana ugledao 9. septembra 2016. godine, pod etiketom HevyDevy records, a izlazak albuma su pratili razni raporti iz studija, vlogovi i slično.
Deset pesama u šezdeset četiri minuta muzike i proverena ekipa muzičara koje je pored Devina učestvovala u oblikovanju koncepta i snimanju, Brian Waddell, Dave Young i Ryan van Poederooyen i fantastična Anneke van Giersbergen, nekadašnja pevačica kultnih The Gathering, kojoj ovo nije prva kolaboracija sa Devinom Townsend-om. Album otvara pesma „Truth“, originalno snimljena na albumu „Infinity“ iz 1998. godine. U novom ruhu zvuči svežije, možda je za nijansu suptilnija, definitivno minut duža od originala, aranžmanski je gotovo nepromenjena (samo je kraj drugačiji). Osim ove, tu su obrada grupe „Ween“, „Transdermal Celebration“ i pesma „Stars“, koja je snimana uživo tokom Toontrack live stream-a.
Album nije preterano brz, ima svoj šarm i jedinstvenost. Vokali, višeglasja i horovi su isproducirani do maksimuma i uklopljeni u aranžmane, bubanj je stabilan, nije preterano virtuozan niti nešto neparan, mada ima momente kada te izbaci iz ravnoteže jer Ryan je stari lisac, sve je odsvirao u nekom rekao bih mid tempu, bez previše iživljavanja, precizno i sa stavom. Klavijatura kao po običaju ima dosta, pregršt podloga, takozvanih „tepiha“ koji čine da album deluje na momente atmosferično. Najrazličitije harmonije koje negde prate vokalne melodije, a negde ne, svakako pesmama daju određenu autentičnost. Devinov prepoznatljiv stil sviranja gitare, tapinzi i arpeđa, „open C“ i „open B“ štimovi i preterana upoteba reverb-a i delay-a odlično su urezani u svaku pesmu. Na pesmi „Failure“ nalazi se jako interesantan solo odsviran u nekom rekao bih fusion jazz fazonu, da bi nakon par taktova počeo da koketira sa bluzom, a onda prešao u melodičan taping i zatim neprimetno uplovio u ostatak pesme. Tu su različita harmonska rešenja, pregršt interesantnih melodija i rifova, nekada malo melanholičnih i ne preterano žestokih, prožetih kroz parne ritmove ali tako da na nekim delovima zvuče i neparno. Devin na albumu radi sve što je radio i do sada, peva, viče, dere se, groluje i skrimuje bez ikakvih problema, igra se sa melodijama i od pesme do pesme uz proveren kompozitorski recept stvara takva harmonska rešenja i aranžmane da slušaoca uvode u sebi svojstven trip kakav nijedna droga ne može da izazove. Ranije sam umeo da kažem kako Devin zapravo od tipične pop stvari, napravi pravo malo remek delo poput „Storm“ ili „Slow me Down“, tako što stvar provuče kroz tešku, masnu distorziju prepunu efekata, u nekom dubokom štimu, doda klavijature i melodičan solo koji skoro da može da se pevuši i taj recept je i ovde pomalo prisutan, mada Devin od albuma do albuma ipak pomera granice sve dalje i dalje iako se to možda ne čuje na prvu, jer stvar je u finesama i detaljima, a kod njega ih i te kako ima. Svakako album koji svaki fan mora da čuje, a i oni koji to nisu da nauče kako se komponuje i svira.
Recenziju napisao: Dule
HB Ocena: 8,5/10
Нема коментара:
Постави коментар