Thrash metal kao i punk rock uvek nosi zamku zvanu: “sve pesme liče jedna na drugu”. Ovo je ponekada zluradi komentar, ali često i odlična dijagnoza. Produžena dijagnoza glasi „sve pesme liče jedna na drugu, ali ta jedna je odlična“. Ipak, posle određenog vremena stvari postaju naporne, te tri-četiri stvari koje se nastave jedna iza druge počinju da smaraju, koliko god ta jedna pesma na koju liče bila odlična.
Ovo je posebno problem ako se nadovežu na grupu ne tako sličnih, ali izvanrednih pesama. Upravo ovo je opis poslednjeg albuma kalifornijskog thrash metal benda Death Angel. Death Angel je osnovan 1982. godine u Kaliforniji. Osnovali su ga rođaci filipinskog porekla Rob Cavestany, Dennis Pepa, Gus Pepa i Andy Galeon. Bend je pripadao grupi trash metal bendova „iz Zaliva“, ali je često naglašavano (obično ne afirmativno) da više podseća na klasični heavy metal i čak na njegov novi britanski talas. Naravno, nama koji smo skloni zvuku Iron Maiden, Black Sabbath, Tygers Of Pan Tang i sličnih bendova ovo ni najmanje ne smeta, naprotiv. Nekako mi je uvek ova ekipa bila draža od ostalih trash izvođača baš zbog povremenog veštog koketiranja sa najboljom tradicijom klasičnog metala. Upravo to je i predupređivalo problem „sve pesme liče jedna na drugu“, jer za Death Angel to definitivno nije važilo. Iako stilski ujednačene uz sirovi zvuk gitare, sve pesme su bile „na svoju ruku“, svaka je bila autentična.
Bend je rasformiran 1990. godine. Ponovno okupljanje (reunion) je nekakva sudbina metal bendova. Neki se okupe ponovo nažalost, neki na sreću, kod nekih fanovi ne mogu da se slože, a neki su nit tamo nit ovamo. Ovo poslednje važi za Death Angel. Okupili su se ponovo 2004. uz album „The Art of Dying“. Od tada su napravili pet korektnih albuma uz ozbiljniju produkciju, prigušeni zvuk gitare, te su dosta izgubili na svojo provbitnoj sirovosti. Dobro, ko je počeo da ih sluša posle reunion može da uživa u jednom izuzetnom bendu, ali ako pusti bilo koji album iz prethodnog perioda sve će biti jasno.
Vratimo se na The Evil Divide. Album počinje teatralno gotskim motivima u pesmi „The Moth“. Ovo otvaranje albuma je poput Vagnerovih opera ili, oprostite mi zbog blasfemije, albuma Reload Metallice. Dotični „The Moth (moljac ili leptirica)“ figurira i na omotu ovog odličnog albuma, a naziv pesme može se povezati i sa našim lokalnim ezotreičnim verovanjima (vezanim za Savu Savanovića koji uznemirava neoprezne vodeničare motajući se okolo kao leptirica zbog koje krvare večno – „The one that makes you bleed forever“).
Sledi izuzetno žestok i agresivan poziv na pobunu „Cause For Alarm“, a zatim pesma zbog koje sam i zavoleo ovaj album – „The Lost“. Da su Sabbathi u svojim najboljim danima odlučili da sviraju trash verovatno bi napravili ovakvu pesmu. Pesma počinje rečima „Može li neko sada da me čuje (Can anybody hear me now)“ otvarajući dramatični prikaz egizstencijalne teskobe. „Istinu su postavili naglavačke“, a jedina je istina „smrt koju zahtevaju (death they claim)“. Vrhunac egzistencijalne tenzije je u stihovima „Hoće li me iko spasti/dok sam izložen potpuno sa/zarobljenik svoga tela... (Will anybody save me now/Exposed I stand alone/A prisoner in my own body)“ iza čega sledi deprimirajući epilog kroz pet strofa beznađa i očajanja.
Čini se da se stanje dalje elaborira u „Father of Lies“ i „Hell to Pay“. Obe se bave problemom istine koja je upside-down i obe grme kao u ranoj fazi (ok, ne očekujte baš „Act III“, ali tu je negde). Sledi strmoglavljujuća rezignacija u pesmi „It Can’t Be This“, da bi se posle nje platio danak trash metala naveden na početku teksta – sve pesme liče jedna na drugu, ta jedna je odlična, ali posle dvadeset minuta (četiri pesme) postaje pomalo naporno. Ipak, možete vratiti na početak, i sve je ponoviti (što je pisac ovih redova uradio već nekoliko destina puta čvrsto rešivši da nabavi svoj primerak ovog albuma na vinilu) ili se prepustiti headbangingu.
HB Ocena 8.00/10
Recenziju pisao Miloš Jeremić
Нема коментара:
Постави коментар