Voleo bih da mogu
da kažem: “Kad pre prodje 45 godina”. To bi implicitno značilo da
„pamtim to kao da je bilo danas“ kada se Master of Reality pojavio u
prodavnicama ploča. Dalje bi priča mogla da glasi: “odmah sam otrčao da kupim ploču i kada sam je pustio otkinuo sam na prvim taktovima”. Zapravo, kada se album
pojavio u Engleskoj još uvek nisam bio ni rođen. Ovo sa trčanjem do prodavnice i kupovinom prvog domaćeg izdanja još bi moglo da pije vodu, pošto se jedino jugoslovensko
izdanje na ploči (I neizbežnoj kaseti, daleko joj lepa kuća) pojavilo tek 1987.
godine i izmenjenom omotu sa crvenim slovima (sada se to izdanje na Discog prodaje za
15 evra i više, pa ako ga imate verujem da bi vam nedostajalo ako ga prodate i za iste pare kupite novo izdanje - osim ako niste kolekcionar).
Ploču sam, zapravo, kupio nedavno, opredelio sam se za reizdanje Sanctuary records/Vertigo iz vrlo subjektivnog razloga:
volim da ploča što više liči na original. Kada su Sabbathi u pitanju volim da se u
sredini prilikom okretanja ploče prepliću linije na labelu koje opravdavaju naziv Vertigo
(vrtoglavica), ne volim green label Rhino/WB.
Inače, u poslednje dve godine pojavilo se nekoliko reizdanja prvih šest albuma.
Rhino je pripremio još jedan Master of Reality na dva vinila. Nikada mi
nije bilo jasno čemu služi sav otpad iz studija koji stavljaju na drugi vinil. Ok, tu i tamo
se pojavi po koji dobar bonus. U svakom slučaju,
posle detaljnog istraživanja mogu vam dati kratak ali koristan savet: ako birate izdanje,
za Paranoid i Sabbath Bloody Sabbath obavezno uzmite Sanctuary, a za ostala šta vam se
više sviđa ili isplati. U svakom slučaju, izdavači su dostojno obeležili ovaj jublilej,
kao i sam bend koji je trenutno na svojoj poslednjoj turneji. Prošao je kroz Budimpeštu i Beč,
ali nije stigao na Egzit, koji se konačno pretvorio u festival tuc-tuc muzike.
Vratimo se samom albumu. Album je objavljen 21. Jula 1971. godine. Ovo
je poslednji album iz prvog perioda grupe Black
Sabbath koji sam detaljno preslušao. Nekako me nije privlačio iako sam znao da je antologijski. Iz prve mi
nije bilo jasno otkuda opaska iz knjige Sound of the Beast: The Complete Headbanging History of Heavy Metal,
Iana Christe, prema kojoj je tek sa ovim albumom bilo jasno šta
je heavy metal. Za mene je heavy metal počeo prvim taktovima pesme Black Sabbath sa prvog albuma,
eventualno pesmom War Pigs koja sama sobom definiše
heavy metal i njegov odnos prema tradiciji. Ipak, kada je William Irwin prpremao knjigu o vezi grupe Black Sabbath i filozofije nazvao je Mastering
Reality. Ovaj album jednostavnog omota, sa logotipom na prednjoj strani
(toliko jednostavnim da je jedan od mojih učenika mislio da sam ga napravio u WordArtu)
i tekstovima pesama na drugoj zaista definiše nešto izuzetno. Ovo je
teško primetiti na racionalnom nivou, ali na iracionalnom, tamo gde heavy metal
ideluje izazivajući katarzu, stvari postaju jasne.
Sam Tony Iommi u
svojoj autobiografiji piše da je bio pod velikim pristiskom praveći Master of Reality imajući u
vidu izuzetan uspeh prethdonog albuma Paranoid.
Zato je Master of Reality album samo osvešćenog benda, benda koji zna u čemu je
njegova snaga. Album počinje ljubavnom pesmom o marihuana, Sweet Leaf (kašalj na početku je autentičan). Nastavlja se
duboko megzistencijalnom upitanošću o sudbini bića posle smrti u
pesmi efektnog naslova After Forever.
Ovu pesmu je moja učenica, Teodora, upotrebila kao jedan od primera veze heavy
metala i filozofije (Teodora takođe piše zao vaj portal).
Na ovom albumu je Tony prvi put upotrebio akustiku pre hard
numera kako bi pojačao njihove fekat. Ovo važi za Orchid
pre Lord of This World, i još više za Embryo iza koga sledi Children of The Grave. Ova veličanstvena pesma, pesma koja vas
pokreće iz najdublje praznine vašeg bića, danas je aktuelnija više nego ikada.
Ako poslušamo tekst pesme o deci koja marširaju setićemo se
kraja dvadesetog i početka našeg veka. Setićemo se dece sa ključevima raja
pred Iračkim tenkovima, dobrovoljaca devedesetih na Balkanu,
Karlosa i Baader-Meinchofa, Crvenih Brigada,
mladih Palestinaca koji gađaju tenkove kamenjem sve do Al-Kaide,
Islamske države i ostalih terorista. Završni stihovi pogađaju samu suštinu problema: “If
you want a better place to live in spread the words today, show the world that
love is still alive you must be brave or you children of today are Children of
the Grave…” Interesantno, istegodine, istogmeseca Uriah Heep su snimili pesmu Lady
In Black sa potpuno istom idejom.
Lord of This World uvodi
u apokaliptičnu B stranu albuma rečima: “tražiš svoju svest, ali ne znaš odakle da počneš”. Stihovi se
nastavljaju bliže Bulgakovljevom nego Geteovom shvatanju faustovskog motiva. “Tvoj svet
je napravio neko odozgo, ali ti radije biraš zlo nego ljubav”. Konačno, kao da
korsepondira stihovima iz After Forever: “Misliš da si nevin, ali okrenućeš se
meni kada dođe tvoj red da umreš”. Sledi prva balada Black Sabbatha, Soltitude
(mada će Ozzy svoje glasovne sposobnosti za pevanje balada pokazati u punoj snazi tek u
pesmi Changes na sledećem albumu). Album se završava distopično - eskapističkom doom simfonijom
Into The Void.
Konačno, kada ga uporedimo sa prethodnim i kasnijim albumima, Master of Reality je daleko teži, muzika
je ezoterična i nabijena mračnim tonovima.
Ljubitelji okultnog će sigurno više voleti prvi album,
onima koji cene klasičan rok verovatno će biti draži drugi i četvrti. Treći, Master of Reality je zaista definicija
heavy metala.
E, da – nedavno sam sebi kupio majcu sa motivima Black Sabbath. Treba li da kažem da sam
se od svih dizajna odlučio za jednostavni logo tip Master
of Reality?
Tekst: Miloš Jeremić
Нема коментара:
Постави коментар