Mastodon - Crack the Skye (Recenzija)

Mastodon sam čuo negde početkom 2007. godine, od prilike u isto vreme kada sam čuo i Meshuggah, Mars Voltu i Coheed & Cambria. Znao sam ja da ti bendovi postoje i da rokaju, ali nisam imao tada ni komp ni net pa mi je tadašnji komšija i prijatelj Pavle Cvetić rezao poneki audio CD „da imam“ i tu su se našli Leviathan od Mastodona, Chaosphere i Nothing od Meshuggah i De-Loused in Comatorium od Volte. Onda sam negde 2009 kupio komp, a par dana kasnije uveo net i sećam se te jedne večeri kao sinoć da se bila, mislim se u sebi „daj da vidim šta se dešava u Mastodon taboru“ i skontam da su oni izdali još dva albuma, Blood Mountain i Crack the Skye, koji je tad bio baš frišak. Preslušam ja ovaj prvi, malo onako ofrlje do duše i kontam to je to, nije se nešto bitno menjalo od Leviatana, 'ajd da pustim ovaj drugi da čujem kakav je i tu je bio kraj. JEB'O TE KAKAV ALBUM!!! Sedam pesama, skoro sat vremena svirke. Kreće prva stvar, Oblivion,  suštinski jednostavan, efektan rif koji pada na dušu kao teg, zatim ga ritam na bubnju razvlači u neku sasvim drugu dimenziju... Refren je na prvu, ali pesma obiluje tako inteligentnim rifovima da je to neverovatno. Na Divinations i Quintessence je Brent napravio takva dva uvodna rifa da to niko pre njega nije uradio na takav način, krajnje atipčni za heavy svirku, odsvirani chicken pickin' tehnikom, sa sve onim surf/rockabilly momentom na kraju Divinations i onaj Trojev urlik na 1:34, „let it go, let it go...“, nisam živ. The Czar je iz četiri dela i u pesmi se smenjuju jedan spor deo sa kojim pesma i počinje gde čujemo Brentov lucidan, kmečeći vokal (koji se fantastično uklopio u koncept cele ploče) i neka reverbom i korusom nafilovana razlaganja koja posle klavijatura kreću da kupe atmosferu da bi pesma na 3:44 uletela u jedan tako mastan treš rif i tu kreće druga polovina pesma bogata rifovima i krajnje interesantnim harmonskim rešenjima koja bi možda u nekoj drugoj varijanti bila i disonantna i nepotrebna ali ne i ovde. Zatim se pesma vraća u spori deo i tako u krug... do kraja. Ghost of Karelia počinje Bilovom temom nalik na onu iz Sleeping Giant, samo je ova dosta kraća i uvodi nas u jedan neparan rif koji prosto miriše na sedamdesete. Troj tu nekako kao da je mutirao glas i zvuči jako zanimljivo. Naslovna numera je spora, teška i nema srećnu temu, govori i bubnjarevoj pokojnoj sestri, Skot Keli iz Neurozisa gostuje i daruje pesmi manijakalni vokal kako samo on to ume, a to na sporoću od rifova leže kao kec na jedanaest. Rifovi su turobno spori, a u refrenu se čuje i Brenov vokal koji peva paralelno sa Trojem i Brentom. Da se naježiš. Album zatvara stvar The Last Baron koja traje nešto preko trinaest minuta i tu se u procesu komponovanja nešto desilo, jer pesma zvuči nestvarno dobro. Čini mi se da je neko drugi osim Brenta otpevao da to ni na šta ne bi ličilo, jer Brentov glas tu odzvanja nekom nestvarnom emocijom. Uvodni rif je jako jednostavan, upakovan u 12/8 i hvata te odmah, tera te da headbanguješ polako, sporo i dugo... dugo mi je tako zvonio telefon i obavezno sam čekao da otpeva deo „we could set the world ablaze“ pa činela, pre nego bi se javio...  Epska stvar koja se jednom pravi. ''Crack the skye'' možda ponajviše miriše na prog rock 60' i 70', ima tu i te kako stoner i sludge momenata, odličnih solaža u rock fazonu, pregršt genijalnih, atipičnih rifova i Brentovih kompozitorskih momenata koji su, po mom skromnom mišljenju, heavy/trash metal muzici otvorili jednu sasvim novu širinu spremnu za eksploataciju, jedno novo polje eksperimentisanja u komponovanju. Činjenica da bend nema klasičnog vokala/frontmena već trojica njih pevaju (Troj, Brent i Bren) bi mogla da bude minus, to se malo i oseti na live snimcima tj. nastupima, ali na ovom albumu je svakako plus, jer je svako od njih trojice otpevao baš deo koji je trebao. Meni je svakako jedan od najomiljenijih albuma ikada, logičan most izmedju njihovih ranijih, pretežno trash orijentisanih albuma i ovih kasnijih koji su komercijalniji, prijemčiviji široj publici, a opet su tu svi prepoznatljivi Mastodon momenti koji su baš na ''Crack the Skye''' došli do izražaja i napravili taj temelj za dalja ostvarenja. Krajnje subjektivno ću dati ocenu 10.     

Headbang ocena: 10/10                                                              

Recenziju pisao: Dule