Iron Maiden - Paschendale (2003)

Pakleno blato flandrijskih polja

Pre nepunih desetak dana na stranici Teamrocka+ ugledah naslov 16 najređe izvođenih pesama grupe Iron Maiden . Čitanje ovakvih tekstova se po mene završava na isti način - obavezno pronađem bar jednu od meni najdražih pesama.  Ovde sam ih našao četiri, a jedna od njih je Paschendale sa albuma Dance of Death. Ovaj album se samo jednom pojavio na vinilu i to na vinilu sa slikom. Ko želi cena se kreće od 50 dolara pa naviše.

Album je remek delo pa verovatno toliko i vredi, posebno imajući u vidu izuzetnu lepotu ikonografije Iron Maiden. Ali, vratimo se pesmi Paschendale...

Pesma je dugačka preko osam minuta. Mnogo? Bitka kod Pašendejla je trajala tri mesca i šest dana. U pesmi se smenjuju rafalno rifovanje i poniruće soliranje, kao da neko u pauzama rafalne paljbe ponire i tone u blato. U blato?

Iako sam ove godine posetio Pašendejl vodeći delegaciju Srbije na Međunarodnu filozofsku olimpijadu ovaj tekst će biti bez mojih fotografija. Nešto me ukočilo i nije mi dalo da fotografišem. U moru grobova gde je većina spomenika bila bez imena posvećena neznanom ratniku stoje ukopani bunkeri koje je komanda ''previdela''. Planirano je da se tih par kilometara osvoji na juriš. Iskreno, i kada igram strateške igre na kopjuteru uzdržavam se od juriša uzbrdo. Generalu Douglasu Haigu, poznatom kao Kasapin, to nije bio problem. Pokazao je kako je lako dati život za nacionalni ponos. Naravno, tuđi život. Kasapin sa čije fotografije ćete lako prepoznati Genreala Melchetta iz serije Blackadder Goes Forth (1989) je umro od srčanog udara u svojoj 69. godini

Dakle, svest o tome da je neko jurišao uzbrdo na bunkere koji su bili ukopani sa zidovima toliko debelim da bi ih teško i neko savremeno oružje moglo eliminisati ukočila je moje fotografske porive. Onda sam primetio da je većina sahranjenih imala oko osamnaest godina. Naravno, većina onih čije se imena znaju. Večina, je kako rekoh, neznana, a i pesma kaže: ''Grob neznaog ratnika govori priču o Pašendejlu (In a foreign field he lay, Lonely soldier, unknown grave, On his dying words he prays,Tell the world of Paschendale''. Neko je više od tri meseca komandovao juriš uzbrdo... Ovo bih još nekako i svario na flandrijskim poljima koja su bila previše hladna i u maju, na kojima je bilo neprijatno stajati i kao turista. Ali onda dolazimo do onoga što je specifično za Pašendejl. Blato... 

Svaki juriš je nosio dvostruku opasnost. Jedna su bili rafali i šrapneli. Druga je bila blato, jer ako ih i nije dokačio metak, vojnici bi potonuli u blato iz koga nisu mogli sami da se izvuku, a pod pretnjom paljbe njihovi saborci se nisu usuđivali da izađu iz rovova kao bi im pomogli. Tako su sedeli u rovu i slušali krike drugova koji su polako tonuli i davili se u blatu, a onda bi krici iščezli... 

Stajao sam na vojnom groblju u Pašendejlu sa decom istih godina koliko su imali i oni koji su se u flandrijski poljima davili u blatu. Kroz glavu mi je odjekivala pesma Maidena u kojoj se smenjuju rafali i poniranje u blato. Verovatno je subjektivno, ali kada vam neka pesma prođe kroz glavu na samom mestu događaja, mislite da je to jedna od najboljih pesama ikada napravljenih. 

Bruce Dickinson je pre koncertnog izvođenja pesme Paschendale čitao prvi deo poeme Himna za prokletu mladost (Anthem for Doomed Youth) Wilfreda Owena.''Šta su posmrtna zvona za one koji umiru kao stoka? Samo monstruozni bes topova...''

Tekst: Miloš Jeremić