Trostruka belgijska sažeta recenzija.

Gospodin Mike de Coene (Napalm Records for Benelux area / Hardlife Promotion) mi je prilikom ovogodišnjeg „Dynamo Metal Fest-a“ poklonio dva CD-a belgijskih bendova. Treći album sam dobio u elektronskom formatu. Stoga koristim priliku da mu se zahvalim kako na diskovima, tako i na saradnji tokom trajanja festivala. Nego, da se vratim na najbitnije, a to su albumi.

Wildheart – Wildheart (2016)

Ovaj bend postoji od 2014. godine i ovo im je prvi album. Kao što i sami kažu na svom oficijalnom sajtu, lako bi neko pomislio da postoje još osamdesetih, kako zbog muzike, tako i zbog svog stajlinga. Ovo je tipični, generični, lepršavi sweet rock sa blagim uticajima hair (heavy) metala. Da, dobar deo metalaca voli da povremeno čuje i nešto ovakvo, pogotovo kada malo više cugne, ali derani iz „Wildheart“ ne samo da ne nude ništa novo, ništa sveže, nego ne nude apsolutno ništa što bi se moglo nazvati makar malo zanimljivim. Sve pesme su rađene na isti kalup, bubnjevi su monotoni preko svake mere, uspavljujući. Pevač bi trebalo da razmisli o tome da promeni zanimanje, a gitaristi su, priča se po čaršiji, kandidati za osvojanje „prestižne“ nagrade pod nazivom „najgori reciklatori milion puta do sada čutih rifova“. Kažu da imaju i basistu i ja im verujem na reč – toliko o tome. Zašto pišem o ovome? Pa, dobio sam disk i red je da napišem po koje slovo o tome, iako mi se apsolutno ništa na ovom albumu ne sviđa. Da li sam čuo gore albume iz ovog žanra? Da, jesam. No, to ne znači da ću, posle dva preslušavanja, i treći put staviti ovih 12 pesama u plejlistu. Krajnja ocena: 2/10.

PatriarcH – Rage of Gods (2016)

Volite li „Iced Earth“? Ako ih volite, onda možete, ali i ne morate da čujete šta ovaj bend ima da kaže. Mislim, nije zgoreg čuti nešto novo, pogotovo zbog nekih simpatičnih deonica i idejica na albumu „Rage of Gods“ ali, ako gledamo kompletnu sliku, nema ničega preterano upečatljivog i pamtljivog. „PatriarcH“ su bend za sve one sa jeftinijim ulaznicama ili za one kojima se redovno dešava da ustanu na levu nogu. Kao i njihove zemljake „Wildheart“, i ove (ne tako mlade momke) sam pustio dva puta do sada i nema teorije da ću se više naći na mojoj plejlisti. Dobro, možda nekad ubacim njihov CD u plejer, fore radi. Dobro, da budem iskren, nisu ljudi loši, pošteno rade svoj posao, trude se, ali postoje od 1983. godine (počeli pod imenim „Pariah“, promenili ga u sadašnje pola dekade kasnije), ali i dalje izgleda traže sebe. Mada, nešto mi se čini da im i ne ide najbolje baš. Krajnja ocena: 4/10.

Poseydon – Masterpiece (2016)

Koliko moraš biti siguran u sebe da bi album naslovio kao „remek delo“ i to još prvi album? Bend je počeo sa radom 1992. godine, objavio jedan demo, pa je u jednom trenutku došlo do poduže pauze, te su od 2016. objavili jedan EP i  sada full album. Deaththrash koji muzički više vuče ka thrash-u, a vokalno ka death-u. Definitivno najbolje od sva tri ova belgijska izdanja, ali opet ne toliko da bih mogao da kežem da je ovo izdanje baš uber razbijačko, jer to nije. Dobro je, fino, konkretno, lepo zamišljeno, ali opet podseća na toliko toga što je bilo vanserisjko pre četvrt veka. Jedno je oldschool, a drugo je imitiranje toga. No, čovek ponekad treba zažmuriti na jedno oko, biti malo manje džangrizav i malo više tolerantan, te uz hladno pivo se zavaliti u omiljenu fotelju i uživati u rekapitualciji i slobodnoj interpretaciji zvuka sa početka devedesetih iz ugla članova benda „Poseydon“. Za stara vremena, krajnja ocena je 6/10. Posle dva piva sve žvuči mnogo bolje, čak i ženino pridikovanje.

Recenziju pisao: Antonio (CIKLONIZACIJA BLOG)