Revocation sam otkrio pre nekoliko godina, blagodareći youtube-u, ne sećam se kako sam došao do njih, znam da sam kopao i po vikipediji i po tjubu i te sudbonosne večeri prvi put čujem njih i Whitechappel i još čini mi se dva ili tri benda koja mi se ni sada ne dojme nešto posebno pa ih neću ni pominjati (a što ne znači da nisu dobri), ali „Revo“, to je bila što se kaže „ljubav na prvi pogled“. Sećam se da sam pustio spot za pesmu Dismantle the Dictator, privukla me činjenica da gitaroš nosi „Slayer“ majicu i svira „Jackson warrior“ gitaru... i ostao sam bez teksta. Osnovni rif u pesmi je inteligentan i pomalo atipičan za trash/death metal, bubnjevi su mi bili manijakalni, na prvu, sve mi je ličilo na neki Testament/Death/Cannibal Corpse na steroidima i onda kada sam ih malo „proguglao“ skontam da je to singl sa drugog po redu albuma Existence is Futile, tako da sam morao da poskidam i prethodni Empire of the Obscene i šta god da imaju još, ali su u to vreme bili izdali samo ta dva, a očekivao se izlazak trećeg album. A ja sam postao fan, instantno.
Bend je nastao u Bostonu; gitarista David Davidson, bubnjar Phil Dubois-Coine i basista Anthony Buda, upoznali su se tokom pohađanja studija na prestižnom Berkli koledžu. Trojka inspirisana muzikom Guns 'n' Roses i Metallica (da ne veruješ, al' to oni tvrde), počela je sa radom 2000. godine pod imenom Cryptic Warning, da bi već 2002. izdali svoj prvi demo koji im je doneo uspeh i slavu po underground muzičkim krugovima. Godine 2004. im izlazi drugi demo pod nazivom Internally Reviled, a 2005. i album, nazvan Sanity's Aberration, sa kojim počinju da sviraju i van granica Bostona. Kako momci sami kažu nezadovoljni produkcijom na tom izdanju („...we didn't record it with a metal guy...“) i još nekim sitnicama vezanim za bend, a koje su kako sami kažu, radili pogrešno, iako već poznati metal sceni države Masačusets i šire, odlučuju se da okrenu novi list. Tako 2006. godine menjaju ime u Revocation, koji svoj album prvenac objavljuje 2008. samostalno, bez izdavača, polaze na turneju koju sami finansiraju, a promocija albuma tokom turneje im donosi ugovor sa etiketom Relapse records. Svojevrsna potvrda kvaliteta! Sve ostalo je istorija. Od te 2006. i od promene imena, može se reći da momci gotovo pa jednom godišnje objavljuju po jedan album i to redom 2006. EP pod nazivom Summon the Spawn koji sadrži tri pesme, zatim 2008. Empire of the Obscene, 2009. Existence is Futile, 2011. Chaos of Forms, pa 2012. EP Teratogenesis, iz 2013. bezimeni album nazvan jednostavno Revocation, Deathless koji izlazi oktobra 2014. i najnoviji Great is our Sin koji je svetlost dana ugledao jula 2016. godine. I nijedan nije loš! Naprotiv! Prva tri albuma su aranžmanski poprilično ujednačena, kao i što se tiče samog pristupa komponovanju, najviše se ističe gore pomenuti hit „Dismantle the Dictator“, verovatno da sam ja i subjektivan jer sam baš taj drugi album Existence is Futile prvo čuo pa mi je i najdraži, ali tu i te kako ima hitova poput „Pestilence reigns“, „Deathonomics“, „Re-Animaniac“ i fantastičan instrumental „Across Forests and Fjords“ koja pokazuje svu kompozitorsku raskoš talentovanog Davidsona.
Album Empire of the Obscene sadrži „Summon the Spawn“, instrumental „Alliance and Tyrrany“, moju omiljenu „Tail from the Crypt“, „Exhumed identity“ i druge, a Chaos of Forms epsku „No Funeral“ za koju je rađen spot, „Cradle Robber“, „Chaos of Forms“, „Cretin“ i druge. Ono jedino što bi se možda moglo zameriti jeste nedostatak ritam gitare, koji se na albumu ne čuje toliko koliko se čuje uživo, tako da 2010. u bend stiže talentovani gitarista Dan Gargiulo, koji svira na albumu Chaos of Forms, pa sve do danas.
EP Teratogenesis nam donosi pet pesama u oko 22 minuta paklene svirke, spot za pesmu „The Grip Tightens“, koji nam pruža simpatičan uvid u to kako će momci da praše i u staračkom domu, u dalekoj budućnosti, kad budu bili matori, sedi i na infuziji (bubnjara dovode u invalidskim kolicima), ali i novog člana. Basista Brett Bamberger dolazi u bend 2012. iz sastava East of the Wall, nakon razilaženja sa prethodnim basistom, osnivačem i jednim od tekstopisaca, Anthony Buda-om, koji karijeru nastavlja u sastavima Strappado i Living Void. Reklo bi se da je Teratogenesis malo brži i za nijansu agresivniji i progresivniji od svojih prethodnika te da bend kao celina i pored personalnih izmena i „prinova“ konstantno diže formu i napreduje, pa je ovaj EP na neki način i prelomna tačka u kompozitorskom radu.
Sledeći, Revocation mene, ne znam zašto, nije naročito oduševio, mada je suštinski album više nego odličan i nastavlja tradiciju sa Teratogenesis. U javnost je stigao pomalo nenajavljeno (momci su najavili da izdaju album u „minut do 12“) i napravio takoreći malo iznenađenje, a ono sadrži „Fracked“ i „Invidious“ (spot), još jedan fantastičan instrumental „Spastic“, za koji je urađen split screen na kome svaki član svira svoje deonice, a na jutjubu se mogu naći i pojedinačne sekvence tj. snimci. Osim ovih, album ne sadrži pesme koje se posebno ističu pa se može reći da je ujednačeniji i smireniji (ne i tiši) ili to opet moja subjektivnost govori iz/umesto mene. Da li što nema konkretno ime...
Deathless je album na koji kad pomislim prva su mi asocijacija izuzetni instrumentalni momenti na albumu i solaže koje plene svojom jedinstvenošću i otvaraju um slušalaca ka nekim dimenzijama koje sežu daleko od surovog i sirovog death/trash metala, ali ostaju u okvirima i službi istog; deonice koje ovaj album dižu na jedan viši nivo od prethodnih, iako su stara dobra brzina i brutalnost svirke kao i „kompozitorski recept“ i dalje prisutni. Na neki način ovaj album predstvlja još jednu prekretnicu u radu i postavljanje novih standarda. Izdvajam istoimenu, „Madness opus“, „Witch trials“ i još jedan instrumental „Apex“ nalik na „Spastic“ i „...Fjords“, svakako lepa tradicija, jedan instrumental po albumu, pogotovo ako momci ovako dobro sviraju. Nakon ovog albuma bend se razilazi sa još jednim od osnivača i bubnjarem Phil-om, koga na kratko zamenjuje sešn muzičar Alex Rüdinger, da bi novi bubnjar postao perspektivni Ash Pearson, kanađanin, iz benda 3 Inches of Blood, koji je prestao sa radom leta 2015. Tako David Davidson postaje jedini preostali originalni član benda (prva postava).
Ono što je meni možda bilo najbitnije da čujem na najnovijem albumu Great is Our Sin, jeste to da uprkos promeni bubnjara aranžmani ne trpe što se tiče ritma, u smislu da nema prevelikih odstupanja u filozofiji komponovanja deonica za bubanj, mladi kanađanin je i u 3 Inches of Blood svirao snažno, furiozno i domišljato, pa je samim tim i idealno rešenje za bend. Od pesama tu su „Communion“, „Profanum Vulgaris“, „Crumbling Imperium“...
Moglo bi se ukratko reći da su momci iz Revocation na neki način uzeli ono najbolje iz old school trash/death metal ere 80'ih i 90'ih i odsvirali na jedan moderan način, tehnički precizno i beskompromisno. Ono što se u njihovoj muzici definitivno ne može čuti jeste sve popularniji „djent“ zvuk, karakterističan za Meshuggah, Periphery, Animals as Leaders... Revocation fura drugi fazon! Bubnjevi su brzi do te mere da je neophodna ne samo dobra tehnička potkovanost, znanje i brzina već i dobra kondicija da se odsvira pesma, ubeđen sam da bubnjar tokom nastupa smrša dva kila minimum ako ne i više (gde će više), a tu su i učestale promene ritma, pa tempa, pa takta... Rifovi su kompleksni i raznovrsni, u službi svih tih učestalih promena ritma, tempa, takta, dosta su melodični, mada mogu da budu i sirovi, atonalni i mračni. Od kad postoji metal muzika postoji i ta tako reći tendencija fuzionisanja sa džezom i David Davidson to radi promišljeno i sa lakoćom, reklo bi se. On koristi najrazličitije skale, akorde, razlaganja, maratonske prstorede, „string skipove“ i slično, a sve u službi kreiranja dobre, inovativne atmosfere u pesmi. Ista stvar je i sa solažama, nekada sporije, malo više „funky“ i malo više „sexy“, pa vuku na bluz i džez fazon, a nekada (pre)brze i žestoke, a u najvećem broju slučajeva zdrava kombinacija oba. Ipak je tu svaki ton pažljivo (u)komponovan u celinu. Ovde svakako treba pomenuti da je gitarista Dan više od ritam gitariste; dok Dave i peva dok svira, Dan takođe svira solo deonice tehnički jednako zahtevne, a i sami rifovi koji prate solo, umeju da budu poput solaža. Pravi čovek za bend! Glas varira od nekog polupromuklog growla, preko klasičnog core-ovskog dranja i urlikanja (idealno), do sve prisutnijeg (pogotovo na kasnijim albumima) čistog vokala u nekoj bariton/bas lagi... mestimično. Prateći vokali isto tako. Što se mene tiče dokle god nije Dani Filth i to njemu slično vrištanje, ja ne pravim problem.
Revocation su svojim albumima, pesmama i nastupima suvereno stupili na svetsku muzičku mapu i svako malo osvajaju po jedan novi deo, oni su pioniri „modernog old skula“ sa sviračkim umećem za svaki respekt i definitvno predstavljaju budućnost moderne metal svirke i uzor budućim naraštajima.
Tekst: Dule
Нема коментара:
Постави коментар